Претражи овај блог

3.9.17.

Sakrijte se u ljudsko srce


Sakrijte se u ljudsko srce, to je mesto gde retko zalaze

Mislim da se svaki čovek u životu bar nekad zapita i preispita o njegovoj ulozi u istom. Ja možda spadam u onu skupinu koja se to češće pita.

Sećam se vremena kada mi to nije padalo na pamet, pre su mi dolazile zamisli kako se popeti na krov od kuće da vidim šta se sve odozgo može videti ili otići u onu šumu gde su mi govorili da živi zloglasna baba roga. Osmišljao sam i razmatrao sve mogućnosti kako nadmudriti  konja i popeti se na njegova ledja, da li ga dovesti do zidića pa sa njega se djipiti, al on svaki put nasluti moje namere pa se okrene na drugu sranu.  Na kraju ga nadmudrim djipim mu se na leđa i onda su njive, brežuljci i šumski putevi naši. To je bio moj svet i moj smisao života. Probudim se rano, sunce tek izašlo, ležim jedno vreme u krevetu i smišljam plan za danas. Sećam se kako je moja baka bila oduševljena kada je saznala šta radim svako jutro.


Dok je cela porodica, dve generacije, sedele za stolom i pila jutarnju kafu tu sam bio i ja, predstavnik treće generacije i pio belu kafu. Želeo sam da imam društvo i da to bude baš društvo odraslih, koje je svako jutro pravilo neke radne planove u kojima sam se pronalazio, a katkad se pričalo i o životu. Moje jutro se nastavljalo tako što sam odlazio kod komšija da pijem drugu kafu koja je već bila spremljena za mene i topla me čekala na stolu kod baka Draginje. Baka Draginja tada je već imala preko 80 godina i bila je baka mog najboljeg drugara koji se zvao Radenko. On je bio baš frajer u našim krajevima, igrao je fudbal u prvom timu Slobode iz Bosanskog Novog. Svuda me vodio sa sobom gde je god išao, iz tih avantura uvek sam se vraćao prepunih kesa, poklona koje su mi kupovale devojke sa kojima se družio, a ja sam im bio omiljeni dečak. Sa Radenkom sam upoznao Unu i čari ribolova, on kada upeca ribu davao je meni štap da je izvlačim na suvo.

Dok sam se borio u ranoj mladosti za svoja dečija prava revolucijonarno bežeći od kuće u orman i dok me pola sela tražilo, tu je bio i Radenko. Propustio je trening zarad borbe za moju ravnopravnost u kući.

Jedno jutarnje ritualno ispijanje kafe će promeniti moje shvatanje o životu i podstaći me da o njemu tek tada, baš jako rano počnem razmišljati.

Neko je ušao na vrata predsoblja bez kucanja, svi su se zgledali, potom su se otvorila i vrata dnevnog boravka na koja je ušla komšinica baka Desa udarajući se dlanovim po grudima i zapomagajući dok se obraća djedu, "joj Ljubane nema više našeg Radenka".

Te reči mi i danas odzvanjaju u ušima i stegnu grlo.

Radenko je poginuo u saobraćajnoj nesreći na svoj 27 rodjendan! Izgubio sam jedinog druga, a toga sam bio svestan onog momenta kada sam voštanu sveću koju sam sam pravio stavio na sanduk, skotrljala se i pala na pod!

Jauci njegove ožalšćene majke godinama su odjekivale sa brda Bajica kada god ode da upali sveću na njegov grob, nanovo me podsećalo na život, smrt, i budila u meni strah i razmšljanja koja i kakva sve mogu biti u klinačkoj glavi.

Godinama kasnije kako sam odrastao i pretvarao se u "starijeg" i "ozbiljnijeg", sve više me okupirala ta tema. Čemu sve ovo, kada u trenutku može da nestane. Trenutak nepažnje, tvoje ili nečije, najčešće onog ko je na ovu temu retko kada razmišljao može da promeni sve planove, čak i one planove koje smišljam tek razbudjen dok ležim u krevetu.

Čitajuci razne religiozne knjige, što sa zapada, što sa istoka, razgovarajući sa vernicima i nevernicima, sa onima što veruju da nas je neko čudo stvorilo i onima koji misle da smo od majmuna nastali, počeo sam jasnije da uvidjam razlike izmedju jednih i drugih. Čak su me pojedini podsećali na majmune svojim likom kao i svojim delima.

Valjalo mi je sve to da stavljam na kantar i važem, i nekako se sama od sebe počela stvarati linija izmedju istine i nelogičnosti.

Jedna zanimljiva priča Antonia De Mela koju sam parafrazirao sa jednim poznanikom na afteru neke žurke dok su oko nas svi od umora i skrhani abnormalnim količinama alkohola spavali, nas dvojica smo sedeli za stolom obuzeti istom temom. Pričao sam mu tu anegdotu o Budi koji je tražio savet od svojih učenika gde bi mogao da ode na godišnji odmor, da se malo odmori od svakojakih molitvi koje su mu upućivali vernici sa svih strana. Jedan od učenika predložio mu je da se sakrije na dnu okeana u najdublji deo gde postoji jedna spilja, garantujući da mu tu neće dopreti molitve…Bilo je bezuspešno, već drugi dan Buda se vratio učenicima i saopštio im da to i nije bila baš dobra ideja, pronašli su ga. Drugi mu je predložio da se popne na najvišlju planinu Mont  Everest i tu da se sakrije, pretpostavićete da ni to nije uspelo, a treći mu je rekao "učitelju, sakrijte se u ljudsko srce, to je mesto gde retko zalaze" .U nastavku priče objašnjava kako u samom srčanom mišiću, pored nama poznatih komora i pretkomora postoji još jedna komora koja ničem ne služi, bez koje bi čovek neometao mogao da živi. U tom trenutku dečko koji me gledao široko otvorenih očiju, ustao je i doneo ogromni medicinski atlas sa svim ljudskim organima, pokazao mi i uverio me da ta priča nije pusta filozofska maštarija, ta komora stvarno postoji.
Ja verujem duboko da je i on sam dosta puta prepričao ovu priču, kao što i ja sada činim.

Baš na tom mestu u toj maloj komori je sve ono što tražimo celog života. U tu komoru da znadete ne može da stane najskuplji prsten niti automobil, a ni dva stana. To mesto je rezervisano samo za jedno biće, za boga, kojeg nosiš u sebi.

 Jedan drugi teoretičar koji se bavi životom i svim njegovim skrivenim tajnama izašao je sa još jedom zanimljivom teorijom, a to je da onog trenutka kada ovo malo čudo u majčinom stomaku oživi u tom trenutku ta mikronska tvar koja se zove duša odnekud poslata dodje u tu komoricu i učini joj isto ono što motoru sa unutrašnjim sagorevanjem uradi svećica, baci iskru i on upali, jednostavo upali mali motorić u malom biću i tog trenutka njegovo srce počne da kuca. Kada se srce ugasi i prestane da kuca ta iskrica koja ga je pokrenula napušta ga i sa sobom nosi sve ono što si za vreme njenog boravka u nju skupio. Suviše je sitna da bi ponela kuće i automobile, a opet toliko velika da ponese informaciju koju je skupila. Zato treba dobro da razmislimo sta će ona sve zapamtiti i odneti i kada to neko bude sagledavao da je ne zgužva i baci u kantu za otpatke. Možda u tom drugom svetu ljudi putuju u mislima pa im nisu potrebni automobili koje svakako nisu poneli sa sobom, a možda imi neće trebati ni kuća, jer ti je lepo i napolju na svetlozelenoj livadi obasjanoj suncem, možda ti zatreba pre znanje koje si stekao i dobra dela koja si učinio da bi livada po kojoj budeš hodio bila mekša, a sunce koje te bude grejalo svetlije!

Нема коментара:

Постави коментар